• logo
  • osnovna stranica
  • Основни суд у Бањалуци

    Иди на садржај
    BosanskiHrvatskiSrpskiСрпскиEnglish

    Бимал д.д. против Босне и Херцеговине, бр. апликације 27289/17, 31.8.2021.

    Утврђена повреда члана 6. став 1 ЕК - Пропуст Суда да се апликанту, као странци у управном спору, доставе одговори Конкуренцијског вијећа БиХ учинило је поступак неправичним.

    У циљу спречавања будућих сличних повреда Конвенције, Уред заступника/агента Вијећа министара БиХ пред Еуропским судом за људска права затражио је од ВСТВ-а БиХ да о овој пресуди обавијести све судове у Босни и Херцеговини, нарочито оне у чијој надлежности су управни спорови и да осигура да судови ускладе своју праксу са ставом Еуропског суда за људска права израженим у пресуди Бимал д.д. против БИХ у погледу неопходности да се странкама и у управном спору достављају поднесци супротне стране поднесени суду и да им се омогући изјашњење на те поднеске.

    У предметном случају подузеће Бимал д.д. (апликант) се жалило да је поступак судског преиспитивања пред Судом Босне и Херцеговине био неправичан. Апликант се посебно жалио да је Суд Босне и Херцеговине пропустио да му достави одговоре које је Конкуренцијско вијеће БиХ поднијело тијеком поступка, те га тиме лишио могућности да се на њих изјасни. Еуропски суд за људска права је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције због повреде начела једнакости странака у поступку. С обзиром да у вези предметног случаја постоји устаљена пракса Еуропског суда за људска права, пресуду је у овом предмету, а сходно чл. 28. ст.1 тачка б. Конвенције донио комитет од три суца, а иста је сходно чл. 28. ст. 2. Конвенције коначна.

    Превод пресуде Европског суда за људска права, као и пресуде домаћих судова донесене у овом предмету можете преузети у прилогу. Исте су такође доступне и кроз базу судских одлука.

    У релевантном дијелу пресуде који се односи на меритум предмета Суд је навео сљедеће:

    „38. Враћајући се предметном случају, Суд прије свега запажа да је дана 3.10.2013. и 5.01.2016. године Конкуренцијско вијеће као тужена страна у предметном поступку управног спора поднијело одговор на тужбу у управном спору подузећа апликанта и на његов захтјев за преиспитивање пресуде Суда Босне и Херцеговине од 16.11.2015. године. У овим одговорима се тражи да се тужба одбије, те да се одбије захтјев за преиспитивање. Они такођер садрже наводе о материјалним питањима која се покрећу у овом предмету (види тачке 14. и 18. ове пресуде). Није оспорено да ти одговори нису достављени подузећу апликанту, те да оно стога није имало прилику да се на њих изјасни.

    39. Суд надаље запажа да постоји спор између страна о томе да ли је овај пропуст Суда Босне и Херцеговине у складу са домаћим законом. У том погледу Суд понавља да његов задатак обично није да преиспитује релевантно право и праксу ин абстрацто, већ да утврди је ли начин на који су они примијењени на апликанта или на који су утјецали на њега, довео до повреде Конвенције (види, међу осталим изворима, Роман Закхаров против Русије [ВВ], бр. 47143/06, тачка 164., ЕСЉП 2015, и Н.Ц. против Италије [ВВ], бр. 24952/94, тачка 56., ЕСЉП 2002 X). Другим ријечима, он ће настојати да утврди, у свјетлу релевантне праксе према члану 6. Конвенције, је ли Суд Босне и Херцеговине требао дати прилику подузећу апликанту да се упозна са одговорима Конкуренцијског вијећа и да се на њих изјасни.

    40. Суд је више пута утврдио да је у таквој ситуацији од малог значаја учинак који је изјашњење стварно имало на пресуду (види Стецк-Рисцх и други против Лихтенштајна, бр. 63151/00, тачка 57., 19.05.2005.) будући да је на странама у спору да кажу захтијева ли неки документ њихов коментар или не (види Зиеглер против Швицарске, бр. 33499/96, тачка 38., 21.02.2002.; Захировић, цитиран горе, тачка 43.). Оно што је овдје посебно у питању јесте повјерење парничних странака у рад правосуђа које се, између осталог, заснива на њиховом знању да су имале прилику изразити своје мишљење о сваком документу у спису (види, на примјер, Зиеглер, цитиран горе). У вези с аргументом владе да је подузеће апликант могло захтијевати увид у спис и тако се упознати с аргументима супротне стране, Суд примјећује да је Суд Босне и Херцеговине био дужан пружити прилику подузећу апликанту да се изјасни на поднеске Конкуренцијског вијећа (Захировић, цитиран горе, тачка 48., с даљњим референцама).

    41. Слиједи да је у предметном случају поштовање права на правично суђење, које јамчи члан 6. став 1. Конвенције, захтијевало да подузеће апликант добије прилику да сазна за одговор који је поднијела супротна страна, те да се на њега изјасни (види Стецк-Рисцх и други, цитиран горе, тачка 58.; Захировић, цитиран горе, тачка 49.). Међутим, подузеће апликант није добило ту прилику. 12. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који су покретали питања слична ономе у предметном случају (види, на примјер, Бартенбацх против Аустрије, бр. 39120/03, тачке 32.-34., 20.03.2008., и Захировић, цитиран горе, тачке 44.-50.). Након што је испитао све материјале који су му поднесени, Суд сматра да влада није предочила било какву чињеницу или аргумент који би га могао увјерити да донесе друкчији закључак у предметном случају.

    43. Стога је у предметном случају дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције због повреде начела једнакости странака у поступку.“

    Суд је досудио апликанту 900 еура за нематеријалну штету и 1500 еура на име трошкова и издатака.

    Пресуда је објављена на интернет страници Еуропског суда за људска права (хттп://www.ецхр.цое.инт) дана 31. августа 2021. године, те се рачуна да је тог дана достављена Босни и Херцеговини. 

    Приказана вијест је на:
    Повратак на врх

    Бимал д.д. против Босне и Херцеговине

    16.09.2021.

    Бимал д.д. против Босне и Херцеговине, бр. апликације 27289/17, 31.8.2021.

    Утврђена повреда члана 6. став 1 ЕК - Пропуст Суда да се апликанту, као странци у управном спору, доставе одговори Конкуренцијског вијећа БиХ учинило је поступак неправичним.

    У циљу спречавања будућих сличних повреда Конвенције, Уред заступника/агента Вијећа министара БиХ пред Еуропским судом за људска права затражио је од ВСТВ-а БиХ да о овој пресуди обавијести све судове у Босни и Херцеговини, нарочито оне у чијој надлежности су управни спорови и да осигура да судови ускладе своју праксу са ставом Еуропског суда за људска права израженим у пресуди Бимал д.д. против БИХ у погледу неопходности да се странкама и у управном спору достављају поднесци супротне стране поднесени суду и да им се омогући изјашњење на те поднеске.

    У предметном случају подузеће Бимал д.д. (апликант) се жалило да је поступак судског преиспитивања пред Судом Босне и Херцеговине био неправичан. Апликант се посебно жалио да је Суд Босне и Херцеговине пропустио да му достави одговоре које је Конкуренцијско вијеће БиХ поднијело тијеком поступка, те га тиме лишио могућности да се на њих изјасни. Еуропски суд за људска права је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције због повреде начела једнакости странака у поступку. С обзиром да у вези предметног случаја постоји устаљена пракса Еуропског суда за људска права, пресуду је у овом предмету, а сходно чл. 28. ст.1 тачка б. Конвенције донио комитет од три суца, а иста је сходно чл. 28. ст. 2. Конвенције коначна.

    Превод пресуде Европског суда за људска права, као и пресуде домаћих судова донесене у овом предмету можете преузети у прилогу. Исте су такође доступне и кроз базу судских одлука.

    У релевантном дијелу пресуде који се односи на меритум предмета Суд је навео сљедеће:

    „38. Враћајући се предметном случају, Суд прије свега запажа да је дана 3.10.2013. и 5.01.2016. године Конкуренцијско вијеће као тужена страна у предметном поступку управног спора поднијело одговор на тужбу у управном спору подузећа апликанта и на његов захтјев за преиспитивање пресуде Суда Босне и Херцеговине од 16.11.2015. године. У овим одговорима се тражи да се тужба одбије, те да се одбије захтјев за преиспитивање. Они такођер садрже наводе о материјалним питањима која се покрећу у овом предмету (види тачке 14. и 18. ове пресуде). Није оспорено да ти одговори нису достављени подузећу апликанту, те да оно стога није имало прилику да се на њих изјасни.

    39. Суд надаље запажа да постоји спор између страна о томе да ли је овај пропуст Суда Босне и Херцеговине у складу са домаћим законом. У том погледу Суд понавља да његов задатак обично није да преиспитује релевантно право и праксу ин абстрацто, већ да утврди је ли начин на који су они примијењени на апликанта или на који су утјецали на њега, довео до повреде Конвенције (види, међу осталим изворима, Роман Закхаров против Русије [ВВ], бр. 47143/06, тачка 164., ЕСЉП 2015, и Н.Ц. против Италије [ВВ], бр. 24952/94, тачка 56., ЕСЉП 2002 X). Другим ријечима, он ће настојати да утврди, у свјетлу релевантне праксе према члану 6. Конвенције, је ли Суд Босне и Херцеговине требао дати прилику подузећу апликанту да се упозна са одговорима Конкуренцијског вијећа и да се на њих изјасни.

    40. Суд је више пута утврдио да је у таквој ситуацији од малог значаја учинак који је изјашњење стварно имало на пресуду (види Стецк-Рисцх и други против Лихтенштајна, бр. 63151/00, тачка 57., 19.05.2005.) будући да је на странама у спору да кажу захтијева ли неки документ њихов коментар или не (види Зиеглер против Швицарске, бр. 33499/96, тачка 38., 21.02.2002.; Захировић, цитиран горе, тачка 43.). Оно што је овдје посебно у питању јесте повјерење парничних странака у рад правосуђа које се, између осталог, заснива на њиховом знању да су имале прилику изразити своје мишљење о сваком документу у спису (види, на примјер, Зиеглер, цитиран горе). У вези с аргументом владе да је подузеће апликант могло захтијевати увид у спис и тако се упознати с аргументима супротне стране, Суд примјећује да је Суд Босне и Херцеговине био дужан пружити прилику подузећу апликанту да се изјасни на поднеске Конкуренцијског вијећа (Захировић, цитиран горе, тачка 48., с даљњим референцама).

    41. Слиједи да је у предметном случају поштовање права на правично суђење, које јамчи члан 6. став 1. Конвенције, захтијевало да подузеће апликант добије прилику да сазна за одговор који је поднијела супротна страна, те да се на њега изјасни (види Стецк-Рисцх и други, цитиран горе, тачка 58.; Захировић, цитиран горе, тачка 49.). Међутим, подузеће апликант није добило ту прилику. 12. Суд је често налазио повреде члана 6. став 1. Конвенције у предметима који су покретали питања слична ономе у предметном случају (види, на примјер, Бартенбацх против Аустрије, бр. 39120/03, тачке 32.-34., 20.03.2008., и Захировић, цитиран горе, тачке 44.-50.). Након што је испитао све материјале који су му поднесени, Суд сматра да влада није предочила било какву чињеницу или аргумент који би га могао увјерити да донесе друкчији закључак у предметном случају.

    43. Стога је у предметном случају дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције због повреде начела једнакости странака у поступку.“

    Суд је досудио апликанту 900 еура за нематеријалну штету и 1500 еура на име трошкова и издатака.

    Пресуда је објављена на интернет страници Еуропског суда за људска права (хттп://www.ецхр.цое.инт) дана 31. августа 2021. године, те се рачуна да је тог дана достављена Босни и Херцеговини.