БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

РЕПУБЛИКА СРПСКА

ОСНОВНИ СУД У БАЊОЈ ЛУЦИ                                                                                                      

Број: 71 0 К 272490 18 К

Дана: 08.02.2021. године

У ИМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Основни суд у Бања Луци, и то судија Радмила Медаковић, као судија појединац, уз судјеловање записничара Маје Славнић у кривичном предмету против оптуженог Њ. М. због кривичног дјела – Оштећење или повлашћивање повјерилаца из члана 262. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Српске у стицају са кривичним дјелом Злоупотреба овлашћења у привреди из члана 263. став 2. у вези са ставом 1. тачка 2) и 4) Кривичног закона Републике Српске, поступајући по оптужници Окружног јавног тужилаштва Бања Лука број: ... од 22.12.2017. године, након  главног претреса одржаног дана 02.02.2021. године у присуству Драгане Липовчић тужиоца Окружног јавног тужилаштва Бања Лука, браниоца оптуженог адвоката Петковић Милана из Бања Лука и оптуженог Њ. М., донио је и јавно објавио дана 08.02.2021. године слиједећу

П Р Е С У Д У

                ОПТУЖЕНИ М. Њ., син М. и С., рођене С., рођен ... године у Н., са пребивалиштем у Б. Л. Ул…., Србин, држављанин РС/БиХ, ЈМБ …, писмен са завршеном Вишом технолошком школом у Крушевцу, по занимању инжињер технологије, у пензији, ожењен, отац једног дјетета, лошег имовног стања са пензијом у износу од 350,00 КМ, неосуђиван, воде се кривични поступци пред Основним судом Бања Лука,  због кривичног дјела Пословна превара из члана 265. став 2. у вези са ставом 1. КЗ РС и предмету број 710 К 258686 17 К, због кривичног дјела Обмана при добијању кредита или других погодности из члана 283. став 2. у вези са ставом 1. КЗ РС,

К р и в  ј е

Што је:

1.      У периоду од 10.01.2013. године до 15.01.2013. године у Б. ., као директор и одговорно лице привредног друштва „…“ д.о.о. Лакташи, знајући да је привредно друштво постало неспособно за плаћање својих обавеза према повјериоцима, а након што је конституисано заложно право у корист сљедећих повјерилаца:

- заложно право у корист „…банке“ а.д. Бијељина, Филијала Бања Лука, ради обезбјеђења потраживања по уговору о кредиту број … од 25.03.2009. године у износу од 492.281,36 КМ, а на основу уговора о залози покретних ствари од 25.03.2009. године и анекса бр.1 од 20.10.2011. године, са потврдама регистрације број … од 30.10.2019. године и број … од 07.11.2011. године,

- заложно право у корист … банке д.д. Сарајево, чији је правни сљедбеник … банка д.д. Сарајево, ради обезбјеђења уговора о овардрафт кредиту број … од 08.12.2009. године на износ од 100.000,00 КМ, на основу уговора о заложном праву на покретним стварима број … од 08.12.2009. године, са потврдом регистрације број … од 08.12.2009. године, те ради обезбјеђења уговора о издавању плативе револвинг гаранције број … од 23.04.2010. године на износ од 30.000,00 ЕУР, на основу уговора о заложном праву на покретним стварима број …од 23.04.2010. године, са потврдом о регистрацији код Министарства правде БиХ број … од 29.04.2010. године, од чега је остао дуг у укупном износу од 52.135,30 КМ,  

- те знајући за потраживања Пореске управе РС на име неплаћених пореских обавеза у укупном износу од 300.625,43 КМ,

- споразумом о уступању власничких права над имовином и опремом, овјереним 10.01.2013. године код нотара Родић Маре под  бројем Опу-20/2013, са „…“ д.о.о. Лакташи пренио право власништва на машинама и опреми укупне вриједности од 793.000,00 КМ  у власништво повјериоца „…“ из Холандије, ради намирења потраживања у износу од 238.245,00 ЕУР, те дозволио да се машине и опрема изнесу из објекта, чиме је осујетио намирење повјерилаца … банка ад. Бијељина Филијала Бања Лука за иснос од 492.281,36 КМ, Моја банка д.д. Сарајево за износ од 52.135,30 КМ и Пореска управа РС за износ од 300.625,43 КМ.

2.      У периоду од 01.01.2011. године до 31.12.2012. године, као директор и одговорно лице привредног друштва „…“ д.о.о. Лакташи, у намјери прибављања противправне имовинске користи за своје правно лице, неистинито приказао стање и кретање средстава и резултата пословања, тако што је у  књиговодственом стању главне благне приказао износ од 76.585,58 КМ, а претходно је тај новац исплатио себи,  а на такву исплату је био дужан извршити обрачун пореза на лична примања у смислу одребе члана 10. став 1. Закона о порезу на доходак ( „Службени гласник РС“ број 91/06, 128/06, 120/08, 71/10 и 1/11)  и доприноса на лична примања у смису одредбе члана 10. став 1. тачка а) Закона о доприносима („Службени гласник РС“, број 51/01, 96/13, 128/06, 120/08 и 1/11), те на тај начин при извршењу пореских обавеза ускратио средства која представљају јавни приход и то 8.509,51 КМ на име пореза на лична примања и 41.912,51 КМ на име доприноса на лична примања, што укупно износи 50.422,02 КМ.

                Дакле,  под тачком 1 ове оптужнице, знајући да је постао неспособан за плаћање, исплатом дуга ставио повјериоца у повољнији положај и тиме оштетио најмање једног од својих повјерилаца, при чему је наступила знатна штета, те под тачком 2 ове оптужнице, у намјери прибављања противправне имовинске користи за своје правно лице, лажним приказивањем чињеница неистинито приказао стање и кретање средстава и резултата пословања и при извршењу пореских и других законских обавеза, ускратио средства која представљају јавни приход, чиме је прибављена знатна имовинска корист.

Чиме је починио кривично дјело  Оштећење или повлашћивање повјерилаца из члана 262. став 3. у вези са ставом 1. КЗ РС, у стицају са кривичним дјелом Злоупотреба овлашћења у привреди из члана 263. став 2. у вези са ставом 1. тачка 2) и 4) КЗ РС, па му суд на основу напријед наведених одредби те одредби члана 32, 33, 37 Кривичног закона Републике Српске, оптуженом утврђује

-за кривично дјело Оштећење или повлашћивање повјерилаца из члана 262. став 3. у вези са ставом 1. КЗ РС утврђује казна затвора у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) мјесеца,

- а за кривично дјело Злоупотреба овлашћења у привреди из члана 263. став 2. у вези са ставом 1. тачка 2) и 4) КЗ РС, утврђује казна затвора у трајању од 2 (двије) године и 3  (три) мјесеца,

те уз примјену одредби члана 42 став 2 тачка 2 Кривичног закона Републике Српске оптуженог М. Њ..

О С У Ђ У Ј Е

НА КАЗНУ ЗАТВОРА У ТРАЈАЊУ ОД 3 (ТРИ) ГОДИНЕ

                На основу члана 99 став 1  Закона о кривичном поступку Републике Српске оптужени се обавезује да плати трошкове кривичног поступка у укупом износу од 961,60 КМ од чега се износ од 691,60 КМ  односи на трошкове вјештачења у истрази, износ од 70,00 КМ на трошак преводиоца, те износ од 200,00 КМ представља паушални износ кривичног поступка поступка, а који укупан износ је дужан платитиу року од 30 дана по правоснажности пресуде уз пријетњу принудне наплате.

                На основу члана 108 став 3 Закона о кривичном поступку Републике Српске оштећени „Бобар банка“ а.д. Бијељина- у стечају, АСА банка д.д. Сарајево (као правни сљедник „Фима банке“ д.д. Срајево) и Пореска Управа Републике Српске,  се упућују да свој имовинскоправни захтјев могу остварити у парничном поступку.

О б р а з л о ж е њ е

                Окружно јавно тужилаштво Бања Лука оптужило је М. Њ. оптужницом број ... од 22.11.2017. године због кривичног дјела – Оштећење или повлашћивање повјерилаца из члана 262. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Српске у стицају са кривичним дјелом Злоупотреба овлашћења у привреди из члана 263. став 2. у вези са ставом 1. тачка 2) и 4) Кривичног закона Републике Српске.

            Предметна оптужница је потврђена дана 09.02.2018. године, након чега је на рочишту о изјашњењу о кривњи одржаном дана 22.02.2018. године оптужени изјавио да није крив по наводима из оптужнице и за дјела за која се терети и настављен је редован кривични поступак, те је суд заказао и одржао главни претрес.

                Окружни јавни тужилац је на главном претресу, након што је прочитала предметну оптужницу извела доказе саслушањем свједока: А. А., З. З.; И. К., М. Ш., В. С., Д. П., З. С., С. М., М. Си., вјештака Д. Р., док су из разлога недоступности суду на главном претресу пред судом прочитани искази дати у фази истраге од стране свједока С. Р.В., Т. М. А. Т. и Г. Б. те извела доказе материјалне природе и то: Рјешење Основног суда Бања Лука број … од 24.05.2005. године; Рјешење Основног суда Бања Лука број … од 22.02.2006. године; Уговор број … од 25.03.2009. године закључен између …банке а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Анекс број 1 уговора број … од 26.03.2009. године закључен између … банке а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Анекс број 2 уговора број … од 01.03.2010. године закључен између … банке а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Анекс број 3 уговора број … од 29.05.2012. године закључен између … банке а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Уговор о залози на покретним стварима од 25.03.2009. године закључен између …  а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Анекс број 1 уговор о залози на покретним стварима од 20.10.2011. године закључен између Бобар банке а.д. Бијељина и „…“ д.о.о. Лакташи; Потврда о регистрацији Министарства правде БиХ број … од 30.10.2009. године; Потврда о регистрацији Министарства правде БиХ број … од 07.11.2011. године;  Приједлог за извршење … банке а.д. Бијељина од 22.10.2012. године; Допис … банке а.д. Бијељина број 125-ИИИ/12 од 10.04.2013. године; Допис … банке а.д. Бијељина број … од 21.01.2013. године; Уговор о овердрафт кредиту број … од 08.12.2009. године, закључен између … банка д.д. Сарајево и  „,,,“ д.о.о. Л.; Уговор о заложном праву на покретним стварима број …  од 08.12.2009. године закључен између … банка д.д. С. и  „…“ д.о.о. Л.; Потврда о регистрацији Министарства правде БиХ број …  од 08.12.2009. године; Уговор о издавању плативе револвинг гаранције број …  од 23.04.2010. године, закључен између … банка д.д. С. и  „…“ д.о.о. Л.; Уговор о заложном праву на покретним стварима број … од 23.04.2010. године, закључен између … банка д.д. Сарајево и  „…“ д.о.о. Л.; Потврда о регистрацији Министарства правде БиХ број … од 29.04.2010. године; Допис … банка д.д. С. број …  од 15.04.2013. године; Допис … банка д.д. Сарајево број … од 23.03.2012. године; Допис нотара Маре Родић од 26.03.2014. године; Споразум о уступању власничких права над имовином и опремом, на енглеском језику; Превод споразума о уступању власничких права над имовином и опремом извршен од стране сталног судског тумача М. С. дана 22.02.2013. године; Рјешење Министарства правде РС број … од 24.05.2007. године за сталног судског тумача М. Са.; Овјера потписа нотара Маре Родић број … од 10.01.2013. године; Налаз и мишљење вјештака С.В. од 27.08.2012. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 07.02.2013. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 07.02.2011. године;  Рјешење Пореске управе РС број … од 10.04.2012. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 25.11.2009. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 10.04.2012. године;  Рјешење Пореске управе РС број … од 16.12.2011. године;  Рјешење Пореске управе РС број … од 25.09.2013. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 12.06.2013. године; Рјешење Пореске управе РС број … од 17.03.2014. године; Рјешење Пореске управе … од 18.11.2013. године; Рјешење Пореске управе РС број …од 30.09.2013. године; Картица-преглед по врстама прихода на дан 26.10.2015. године за пореског обвезника „…“ д.о.о. Лакташи; Рекапитулација број 1 од 06.02.2012. године Пореска управа РС за пореског обвезника „…“ д.о.о. Л.; Рекапитулација број 2. од 08.03.2012. године Пореска управа РС за пореског обвезника „…“ д.о.о. Л.; Рекапитулација број 3. од 01.02.2013. године Пореска управа РС за пореског обвезника „…“ д.о.о. Лакташи; Службена забиљешка Пореске управе РС од 23.11.2015. године потписана од стране ОСЛ С. З.; Записник о извршеној контроли Пореске управе РС број …. од 31.10.2013. године; Попис готовог новца у благајни од 08. јануара 2013. године, Пореска управа РС; Попис робе, Пореска управа РС у „…“ д.о.о. Л. од 14.05.2013. године; Записник о саслушању свједока З. З., Управа полиције Сарајево број … од 27.03.2015. године, Записник о саслушању свједока К. И., ЦЈБ Бања Лука број … од 09.02.2015. године; Записник о саслушању свједока Ш. М., ЦЈБ Бања Лука број … од 05.02.2015. године; Записник о саслушању свједока С. Р. В., ЦЈБ Бања Лука, број … од 29.01.2015. године; Записник о саслушању свједока  С. В., ЦЈБ Бања Лука број … од 19.02.2015. године; Записник о саслушању свједока М. Ш., ЦЈБ Бања Лука број … од 28.01.2015. године; Записник о саслушању свједока  Т. М. А. Т., ЦЈБ Бања Лука број … од 16.04.2015. године; Записник о саслушању свједока Г. Б., ЦЈБ Бања Лука број … од 16.04.2015. године;Записник о саслушању свједока П. Д., ЦЈБ Бања Лука број … од 02.06.2015. године; Записник о саслушању свједока М. ., Пореска управа РС број … од 07.10.2015. године; Налаз и мишљење вјештака Р. Д. од 02.11.2017. године; Записник о испитивању осумњиченог Њ. М., ЦЈБ Бања Лука број … од 19.05.2015. године; Записник о испитивању осумњиченог Њ. М., Пореска управа РС број … од 07.10.2015. године; Извод из казнене евиденције за осумњиченог; Трошковник.

                Након изведених доказа одбрана је извела доказе саслушањем свједока оптуженог М. Њ., свједока С. М., те свједока С. М. који је раније у овом поступку већ саслушан по приједлогу тужиоца.

   Оптужницом се ставља на терет оптуженом да је у периоду од 10.01.2013. године до 15.01.2013. године у Бања Луци као директор и одговорно лице привредног друштва, знајући да је привредно друштво постало неспособно за плаћање својих обавеза према повјериоцима, након већ конституисаног заложног права више повјерилаца, накнадно потписао споразум о уступању власничких права над имовином и опремом трећем повјериоцу којем је пренио право власништва над машинама и опреми чиме је осујетио право намирења повјерилаца из заложног права, као и да је у периоду од 01.01.2011. године до 31.12.2012. године такође као директор и одговорно лице у истом привредном друштву с намјером прибављања противправне имовинске користи на начин да је неистинитим приказивањем стања, кретања и резултата пословања привредног друштва, новац благајне у износу од преко 70.000,00 КМ себи лично исплатио и ако је знао да на тај начин крши обавезе предвиђене у више закона.

Код поднесене оптужнице тужилац је остала у току читавог поступка пред првостепеним судом, а у току проведеног поступка оптужени је негирао кривњу за кривична дјела које му се ставља на терет, а имао је браниоца адвоката Милана Петковића кога му је суд на властити приједлог поставио као браниоца по службеној дужности.

Окружни јавни тужилац Драгана Липовчић је након проведеног доказног поступка у завршном излагању навела да је тужилаштво доказало наводе из оптужнице, односно да је оптужени починио оба  предметна кривична дјело. Тужилац даље наводи да је оптужени знао да је опрема оптерећена хипотеком банака, али да се ипак одлучио да машине изнесе у друго предузеће. Потпуно неозбиљним тужилац сматра тврдње оптуженог да је потписујући уговор код нотара, потписао нешто што није знао шта потписује, јер као директору таквог предузећа му је морало бити познато шта потписује, а поред тога имао је и могућност да ангажује преводиоца, те тужилац сматра да је оптужени прихватио садржину уговора, односно да је знао да пристаје на изношење машина, али му је у том моменту једино битно било да закључи уговор. Што се тиче питања о овјери уговора код нотара тужилац је истакла да се радило о овјери потписа, а не садржаја уговора, те да је видљиво да се нотар Родић увјерила у овлаштење на основу пуномоћи овјерене у Амстердаму, што је у складу и са изјавом оптуженог, али и да приликом овјере потписа није потребно присуство тумача страног језика. Даље тужилац истиче да је предметним уговором оптужени уступио опрему предузећа у ком је био директор трећем лицу у вриједности 793.000,00 КМ за коју је тврдио да није оптерећена хипотеком, односно правима трећих лица (банака), што су и свједоци оптужбе потврдили, иако је знао да права трећих на наведеној опреми постоје. По питању друге тачке оптужнице, односно стања благајне у којој је Пореска управа евидентирала мањак у износу од преко 76.000,00 КМ, тужилац истиче да нема правдања за подизање новца из благајне и ако оптужени тврди да је наведени новац потрошио на градњу складишта и на измирење дугова према добављачима, таквих доказа нема. Позивајући се на исказ свједока оптужбе тужилац констатује да је оптужени за вријеме вршења функције у директора у овој фирми имао висок стандард и да је новац трошио уживајући у луксузу. Из наведених разлога тужилаштво је предложило да суд оптуженог огласи кривим у складу са законом и да га обавеже на накнаду штете оштећеним, као и на накнаду трошкова кривичног поступка.

Након завршних ријечи тужиоца, бранилац оптуженог, Милан  Петковић, у свом завршном излагању изјавио је да  у току доказног поступка није доказано да је оптужени М. Њ. извршио наведена кривична дјела. По питању тачке 1) из оптужнице бранилац је изјавио да је свједок одбране М. С. пред судом рекао да је оптужени Њ. био у заблуди, да је хтио да помогне фирми која је запошљавала лица са инвалидитетом. Даље наводи да је оптужени повјеровао И. К. која је пронашла купце с којима је закључен уговор на страном језику који према ријечима браниоца није био правно ваљан, а што образлаже чињеницом да нотар Марковић није хтјела да овјери предметни уговор, те да је тек нотар Мара Радић пристала да овјери уговор. У вези уговора још додаје да постоје два уговора, један везан за опрему, а други за објекат. Такође бранилац сматра да се кривично дјело из тачке један оптужнице не може ставити на терет одговорном лицу у предузећу јер за наведено кривично дјело може бити оптужено само правно лице “...”, те да оптужени  није могао ни бити оптужен за ово кривично дјело. У вези тачке 2) оптужнице бранилац је рекао да није спорно да је оптужени подигао новац са благајне, али да сматра да је погрешно вјештачење Пореске управе, односно да се није радило о личном дохотку, те врло битним сматра чињеницу да је С. М. рекао да је новац подизан у намјери одржавања ликвидности предузећа и да из тога призилази да није постојао умишљај на стицање противправне имовинске користи. Ради свега наведеног бранилац предлаже да суд оптуженог ослободи одговорности по обе тачке оптужнице и да у обзир узме све олакшавајуће околности јер отежавајућих нема.

Завршним ријечима браниоца се у потпуности придружио оптужени који је још додао да се апсолутно не осјећа кривим и да га боле ствари у режији И. К.. Такође скреће пажњу на постојање два уговора, а да се спомиње само један, онај који је везан за опрему, али не и онај везан за објекат. Даље наводи да је И. К. била његов преводилац и да га је она криво навела да потпише уговор јер јој је то ишло у прилог, односно да би она издавала простор. Тврди и да је то урадио да би неутралисао дуг према страној Фондацији од 230.000,00 Еура, те да је остао без ичега а да је опрема завршила код криминалаца и лопова, те додаје да њега и даље туже за износ од 230.000,00 Еура. Своје завршне ријечи оптужени завршава ријечима да му је савјест чиста, да је имао добру намјеру и да никакву корист није имао.

На основу наредбе Окружног јавног тужилаштва од стране вјештака економске струке Р. Д. извршено је финансијско вјештачење предузећа “...” д.о.о. Л. са циљем утврђивања да ли је наведено предузеће на дан 10.02.2013. године имало неплаћених пореских обавеза, колико су те обавезе износиле и да ли је пореска управа правилно утврдила пореску обавезу. Такође, вјештачењем је требало утврдити да ли је пословање предузећа “...” од 01.01.2011. године до 31.01.2013. године било у складу са прописима, да ли постоје докази који би потврдили наводе оптуженог да је новац користио за текуће трошкове и за давање гаранције добављачу за репроматеријал, те ако нема колико износи обавеза по основу неплаћених пореза и доприноса. Предметно вјештачење извршено је дана 02.11.2017. године и у њему је утврђено да је предузеће “...” на дан 10.01.2013. године имало неплаћених пореских обавеза у износу од 300.625,43 КМ, те да пословање предузећа преко благајне у периоду од 01.01.2011. године до 31.01.2013. године није било у складу са прописима који регулишу такву врсту пословања из разлога што је новац подизан из благајне без документовања вјеродстојним књиговодственим књигама, те у складу са наведеним нема доказа за тврдње оптуженог који би могли потврдити да је новац из благајне подизан ради текућих трошкова и као гаранција за набавку репроматеријала. Вјештачењем је потврђено да је Пореска управа Републике Српске на правилан начин извршила обрачун припадајућих пореза и доприноса за предузеће “...” д.о.о. по основу мањка у благајни у износу од 76.585,58 КМ, односно да се пореске обавезе по основу утврђеног мањка односе на порез на лична примања у износу од 8.509,51 КМ и на доприносе на лична примања у износу од 41.912,51 КМ, дакле укупно 50.422,02 КМ. Наведено стање ствари приозилази из члана 10. Закона о порезу на доходак којим је предвиђено да на начин како је оптужени подигао готов новац из благајне исти подлијеже опорезивању јер исти има третман личних примања, те у складу са одредбама истог закона као и Закона о доприносима подлијеже опорезивању у износу од 10% на лична примања и у износу од 33% на име доприноса.  На главном претресу вјештак је изјавио да у цјелости остаје код утврђеног налаза и мишљења проведеног вјештачења и пред судом је поновио да нема ниједног доказа да је оптужени подигнути новац из благајне користио за текуће трошкове и за давање гаранције добављачима за репроматеријал, јер нема ниједне фактуре која би то потврдила, дакле не постоји ниједан траг о утрошку подизаног новца из благајне што је противно закону који предвиђа да се свако подизање новца из благајне у циљу плаћања текућих трошкова као и давања гаранција добављачима за репроматеријал може правдати само валидном фактуром издатом лицу којем је новац исплаћен, а у противном се сматра да је новац узет за себе лично, те тврдње оптуженог да је дио тог новца трошио на текуће трошкове, а дио уплаћивао добављачима, у овако утврђеном стању ствари нису правно релевантне.

Суд је у цјелости прихватио Налаз и мишљење вјештака ка о истинит и тачан јер се исти базира на материјалним доказима тужилаштва, односно валидној рачуноводственој и књиговодственој докуметацији предузећа, а вјештачење је урађено од стране вјештака који посједује одговарајућа стручна и професионална знања,  тако да је оцјењено од стране суда да је исто сачињено у складу са науком и струком, а на тај начин су потврђене тврдње тужиоца   из тачке 2) оптужнице, а такође и износ дуга према Пореској управи у износу од 300.625,43 КМ наведен  под тачком 1) оптужнице, односно изреке ове пресуде.  Тврдње оптуженог да је новац из благајне трошио у сврху обезбјеђења репроматеријала у циљу бољег пословања предузећа немају упоришта у проведеним доказима и став суда је да се ради о паушалним тврдњама срачунатим на умањење и избјегавање кривичне одговорности.

Свједок З. З. И., адвокат из Сарајева,  на главном претресу изјављује да је у периоду од 2008. – 2014. године заступала холандску фондацију која је дала помоћ оптуженом М. Њ. за изградњу фабрике у којој ће бити запослена лица са инвалидитетом. Представници холандске фондације, Т. и Г., су од ње тражили да подигне тужбу против оптуженог Њ. из разлога што исти није вратио ни једну рату од кредита који му је фондација исплатила. Након покренуте тужбе, свједок изјављује да је оптужени Њ. предложио да се спор ријеши медијацијом, односно да он дигне нови кредит код ... банке и да новац одмах пребаци на рачун фондације. Даље свједок наводи да су представници холандске фондације донијели споразум на енглеском језику, те да је њен задатак био да надје нотара код кога ће се исти овјерити. Она истиче да се садржајем споразума није упознала и да је она ангажовала Ш. М. да надје нотара којји ће овјерити споразум. Споразум претходно није жељела да овјери нотар М. М. из разлога што је исти био на енглеском језику, те је након тога И. К. постигла договор са нотаром Маром Родић која је потписе споразума и овјерила и том приликом су били присутини И. К., представници холандске фондације, М. Ш., оптужени Њ., за кога се није могло примјетити да је прислијен, и она. Овај свједок се сјећа да је план био да се машине “...” уступе њима како би покренули нову фабрику, те би се на тај начин ријешио дуг оптуженог Њ. према холандској фондацији. Такође свједок додаје да није знала да постоји ручна залога на машинама, а да је то  знала савјетовала би представницима фондације да не закључују споразум.

М. Ш., свједок предложен од стране Окружног јавног тужилаштва, свједочећи пред судом на главном претресу је изјавила да је на замолбу адвоката З. З. И. требала пронаћи нотара ради овјере поменутног споразума, те да су они били вољни да се та исправа овјери код нотара Марије Марковић. Даље наводи да је код поменутог нотара договорила термин за састанак и да је обезбједила присуство преводиоца, након чега су на састанак у договорено вријеме приступили и представници холандске фондације, као и сам оптужени. Из неког разлога, којег се свједок на главном претресу није могла сјетити, споразум није овјерен, те је И. К. договорила са нотаром Мајом Родић да се споразум код ње овјери. Свједок истиче да није била упозната са садржином уговора, али да је разговор између њих текао у правцу да се ствари заложе, те да није било говора да су предметне ствари већ заложене, као и да З. није дошла до тих података. Том приликом је према ријечима овог свједока и И. К. је рекла да не постоји заложно право трећих над предметним стварима. Такође свједок истиче да је била присутна када се споразум потписивао, а да је оптужени Њ. добровољно дао свој потпис.

И. К., упосленик Пореске управе Републике Српске гдје тренутно обавља послове вишег стручног сарадника, као свједок предложен од стране Окружног јавног тужилаштва Бања ЛУка, на главном претресу пред судом је изјавила да је у периоду 2007. године била запослена у предузећу “...” д.о.о. Л., гдје је тада у име предузећа радила на новом пројекту по коме је оптужени требао од стране фондације добити кредит у износу од 140.000,00 Еура, али су Холанђани, дакле Т. и Г., одустали од реализације кредита јер оптужени ни претходно добијени кредит није враћао. Услиједиле су молбе оптуженог према И. Кн. како би опет позвала Т. и Г. и издејствовала давање новог кредита како би лица са инвалидитетом која су радила у предузећу била враћена на посао, али Холанђани на то нису пристали и тужили су оптуженог М. Њ. за износ од 250.000,00 Еура који им по њеним сазнањима оптужени никад није вратио. Након тога је Холанђанима оптужени Њ. предложио да им преда машине и зграду уз услов да његова фамилија и он буду запослени у новооснованом предузећу. Свједок даље наводи да је оптужени тврдио да имовина није заложена, те да је тек накнадно утврђено, дакле након потписаног споразума, да је већ постојојала забиљежба над некретнинама на основу којих је оптужени тражио кредит. Њ. јој је рекао да  што се тиче потписаног споразума код нотара Маре Родић, између оптуженог с једне стране и Т. и Г. а са друге стране, свједок наводи да није била упозната са садржајем споразума јер је хтјела бити непристрасна, али да зна да је уговор преводила С. Р. и да је оптужени рекао да су се он и поменути Холанђани све договорили, а да је нотар овјерила само потписе на овом уговору. Даље свједок наводи да су приликом потписивања споразума били присутни она, Холанђани и С. Р., те да се радило само о овјеравању потписа од стране нотара и додаје да том приликом није примјетила никакво негодовање од стране оптуженог. Свједок такође додаје да је оптужени М. Њ. у вријеме док је она код њега радила, имао висок животни стандард, да је од радника предузећа тражио да му подижу кредите које би потом њему исплаћивали, те да му је и она на тај начин дала 5.000,00 КМ, а помињао је тада и да му “зеленаши” пријете. Сам оптужени је  Холанђанима предложио да им врати машине и зграду, а да за узврат,  они запосле њега и његову фамилију у нову фирму.

   Вјештак машинске струке В. С., иначе запослен у Д. о., одговарајући на питање тужиоца на главном претресу је изјавио да је два пута вјештачио за “...” д.о.о. по налогу оптуженог Њ. М., те да је вјештачење рађено у сврху залога за кредит. Приликом оба вјештачења свједок истиче да су машине које је вјештачио биле присутне, у радном и исправном стању. Након што су му пред судом предочена оба налаза и мишљења вјештачења, овај свједок је потврдио да је он оба сачинио, те  да је процјењена вриједност ствари фирме  ...  доо  у износу 793.000,00 КМ на дан 27.08.2012.године. Такође, овом свједоку је предочен и Записник о његовом саслушању у полицији, те је он потврдио да је потпис на записнику његов, те да у цјелости остаје код исказа датог у полицији.

Упосленик у Пореској управи Републике Српске, свједок Д. П., пред судом је изјавио да је он водио поступак принудне наплате за обавезе настале у предузећу “...” д.о.о. Л. за период 2005. – 2010. године. Приликом вођења тог поступка принудне наплате био је присутан и оптужени Њ., а свједок истиче да приликом изласка на терен ради пљенидбе ствари, нису пронашли ништа осим намјештаја, те додаје да је на непокретностима била извршена укњижба.

Свједок тужилаштва З. С., дипломирани економиста, такође упосленик П. у. Р. С., пред судом је изјавио да је сачинио забиљешку о контроли у  предузећима “...” и “...”, те да је том приликом установљено да је дошло до промета машина и опреме из “...” у “...”, али без фактура и отпремница, дакле, дошло је до промета маşıна што  није раскњижено у рачуноводству фирме, а  што је било обавезно по закону.

Свједок С. М., власник агенције за књиговђствене услуге, пред судом је позван као свједок и од стране Окружног јавног тужилаштва, и од стране одбране оптуженог Њ.. Пред судом је изјавио да је водио један дио рачуновођствених послова за предузеће “...” у периоду од 2009. -2013. године, а остатак су водиле двије жене које су биле запослене у предузећу. Посао је обављао доласком у предузеће гдје се и налазила сва потребна документација. И као свједок тужилаштва и као свједок одбране пред судом је рекао да се сјећа контроле Пореске управе из 2013. године ком приликом је контриласана и благајна предузећа, с тим да је приликом првог свједочења када је позван од стране тужилаштва свједок изјавио да се сјећа да је устанвољен мањак у благајни, док се накнадно као свједок предложен од стране одбране није могао сјетити да ли је приликом контроле установљен мањак у благајни. Свједок је додао и да је прије контроле упозоровао оптуженог Њ. да се готов новац може правдати искључиво фактурама, не и отпремницама које не представљају документ, те да до краја године стање у благајни мора бити сравњено, односно да се новац који није правдан кроз фактуре мора вратити у благајну. И ако је оптужени упозорен да се отпремницама не може правдати дизање готовог новца са благајне, исти га је према ријечима овог свједока подизао. Након контроле Пореске управе предузеће је престало са радом јер није било ликвидно, а машине и опрему су по договору преузели наведени Холанђани који су ту сву опрему одвезли на другу локацију гдје су наставили са радом, а према ријечима свједока и већина радника је прешла да ради у новноосновану фирму. И ако се не сјећа да је ли био неки писмени договор између оптуженог Њ. и Холанђана, свједок се сјећа да је био неки договор да Холанђани преузму покретну и непокретну имовину, као и обавезе. Преузету опрему су уписали као оснивачки капитал новог предузећа.

М. Ш., власник самосталног предузећа “Л.”, као свједок предложен од стране тужилаштва пред судом на главном претресу је изјавила да тренутно обавља послове за фирму “М.”, а да је у периоду од 2013. – 2017. године радила за предузеће “Х. П.” које су основали холандски држављани који су у оснивачки капитал предузећа унијели машине за прављење  “П.” амбалаже. Свједок даље наводи да приликом потписивања споразума између холандских држављана Т. и Г. с једне стране и оптуженог Њ. којег раније није познавала с друге стране, код нотара није била присутна, да је била присутна Ирена Кнежевић, те додаје да је оптужени Њ. отворио фабрику како би се преузеле машине из предметног споразума, али да су тек касније сазнали да је над тим машинама постојало заложно право “Б. Банке”. На констатацију оптуженог да су била два нотарска уговора, свједок одговара да она то не зна, да не може знати шта је било раније јер у то вријеме није била директор предузећа, те да је функцију директора преузела након што се све завршило између наведених Холанђана и оптуженог. Посао директора обављала је до 2017. године  када је наведене машине преузела фирма “Б. П.” и након тога свједок истиче да није имала даљних информација.

Обзиром да је био испуњен услов из члана 288. ЗКП-а којим је предвиђена могућност да се записници о исказима датим у истрази могу по одлуци судије, односно вијећа прочитати и користити као доказ на главном претресу само у случају ако су испитана лица умрла или трајно душевно обољела или се не могу пронаћи, или је њихов долазак пред суд немогућ или је знатно отежан из важних разлога, суд је дозволио окружном јавном тужиоцу читање истих на главном претресу обзиром да није било могуће обезбједити присуство свједока Т. М. А. Т., свједока Г. Б. и свједока С. Р. В..

 Свједок Т. М. А. Т. у свом исказу датом у фази истраге, између осталог, наводи   да је он био директор “Д.” фондације у периоду између 1997. -2010. године, а фондација се бавила инвестирањем у компаније кроз давање стручне и финансијске помоћи. Кроз активности фондације дошло је до контакта између између овог свједока и оптуженог Њ. у периоду 2003. или 2004. године, те му је том приликом оптужени Њ. рекао да има идеју да оснује предузеће које би запошљавало лица са инвалидитетом, али да нема довољно средстава која су му неопходна, а навео је и да ће имати подршку локалне заједнице за реализацију те идеје. По питању зајма свједок му је рекао да такав зајам подлијеже каматној стопи у износу од 5%, на шта му је оптужени Њ. одмах одговорио да му то одговора. Процедура је налагала да се попуни апликациони формулар како би се размотрили бизнис план и захтјев за зајам, што је по упутама свједока оптужени и учинио. Свједок напомиње да су биле двије апликације, односно два захтјева за зајам из којих су произашла и два споразума између фондације и оптуженог М. Њ. испред предузећа “Ј.П.”. По првом споразуму од 02.06.2005. године уплаћен је износ од 170.000,00 Еура на рачун предузећа “Ј. П.”, док је други зајам у износу од 60.745,00 Еура реализован споразумом од 12.05.2006. године, на начин да се износ из другог зајма дода на износ из првог датог зајма, што је у коначници износило 230.745,00 Еура. Наведена средства су дата у форми кредитних средстава, те је у споразуму који су сачинили 2005. године било наведено да је оптужени Њ. у обавези да без одлагања упише залог над некретнином, над производном халом и постојећим машинама које је купио датим кредитним средствима, а оптужени Њ. је то учинио тек 2009. године. Од датог износа оптужени је исплатио 30.06.2006. године износ од 8.487,00 Еура на име камате у износу од 5% за узети зајам и износ од 35.111,75 Еура дана 26.01.2012. године. Како их је оптужени Њ. више пута својом слаткорјечивосћу доводио у заблуду да ће им вратити дуговани износ, ради заштите својих интереса су ангажовали адвоката З. З. и дали јој пуномоћ да поднесе тужбу ради намирења дуговања. Обзиром да им је саопштено да ће поступак пред судом трајати најмање 5 година, одлучили су да покушају са медијацијом. Кроз медијацију су дана 26.11.2009. године постигли споразум о нагодби којим је М. Њ. признао дуговања у износу од 230.745,00 Еура на име главног дуга и 7.500,00 Еура на име трошкова поступка, са динамиком враћања у 4 једнаке рате што исти никад није учинио. Свједок истиче да је био разочаран понашањем М. Њ. и ако су му сваки пут давали нову шансу, те да је међувремену од њих тражио и трећи кредит, који му нису хтјели дати без увида у пословне књиге. Избјегавао је увид у пословне књиге, али кроз инсистирање овог свједока дошло је до анализе пословања М. кроз коју се закључило да М. не послује савјесно и да новац корисити у приватне сврхе. Како је предузеће већ било уништено одбили су његову понуду да преузму цијелу компанију и дошли су до споменутог споразума на начин да су овластили адвоката З. З. која ја је садржај споразума о преносу власништва сачинила на енглеском језику уз претходни договор са М. Њ. и његовим преводиоцем С. Р. која му је садржај споразума и презентовала. Свједок је такође додао да није знао да су машине из наведеног споразума у тренутку потписивања истог већ биле заложене код Б. банке, јер им то М. Њ. није предочио. Машине су у тренутку њиховог преузимања биле у лошем стању и из тог разлога нису знали колико вриједе, али сигурно према ријечима свједока нису вриједиле у висини постојећег дуговања.

Пред судом је прочитан и исказ Г. Б. дат у фази истраге. У свом исказу свједок истиче да је радио у “Д.” (скраћени назив наведене холандске фондације) фондацији као консултант и стручњак за различите пројекте, а на пројекту са “Ј. П.” је ангажован од 2005. године. Свједок додаје да је у Јулу 2012. године разговарао са Момиром на тему враћања дуга, те да му је том приликом Момир рекао да ће моћи вратити кредит фондацији када му фондација “Д.” одобри нови кредит у износу од милион еура, на шта му је свједок одговорио да не вјерује у дједа мраза. Након тога је добио Е-маил од М. у коме наводи да је разговарао са директором “Ф. б.” који му је рекао да му може дати кредит од 250.000,00 Еура само ако види гаранцију да ће му “Д.” фондација исплатити милион Еура, а као услов реализације тог кредита је била уплата наведеног износа “Д.” фондације. Свједок додаје да је 15.08.2012. године добио Е-маил од непознате особе у чијем прилогу је био споразумом назначен на датум 13.08.2012. године у којем је наведено да је “Д.” фондација одобрила М. милион Еура, те да се на том споразуму налазио његов потпис за који се може утврдити да је лажан и голим оком. Поред лажног потписа, свједок додаје да је и погрешан назив компаније наведен, наведено је име “П.” умјесто “Д.”. У прилог својој тврдњи свједок је предао копију Е-маила  и споразума који поткрепљују његове наводе.

Пред судом је такође прочитан и исказ из истраге свједока С. Р., дипломираног економисте, која је у фази истраге изјавила да добро познаје енглески језик, те да је понекад на молбу пријатеља и познаника бесплатно пружала услуге превођења. Свједок даље наводи да је једне прилике, почетком 2013. године, на молбу М. Њ., којег познаје као очевог пријатеља, ради превођења била присутна састанку одржаном у угоститељском објекту “В.” у Т.. Састанку су присуствовали М. Њ., И. К. и Холанђани Х. и Т.. Свједок истиче да је њен задатак био да преведе текст споразума са енглеског на српски језик, што је и учинила. Даље наводи да се сјећа да је код нотара требало урадити допуну споразума којим би се гарантовало запослење М. и његове породице, као и проценат власништва у новом предузећу које би поменути Холанђани основали. Такође свједок у својој изјави да се сјећа да је М. том приликом говорио да су непокретност као и машине заложене код Б. банке због кредита који је подигао у истој, али да се не сјећа реакције Холанђана на ту констатацију. Како би М. био сигуран да ће његова породица и он бити запослени у новонасталом предузећу, свједок наводи да је послала Е-маил И. К. у коме је наведен текст који је требало инволвирати у постојећи споразум, а у тексту је стајало да ће споразум бити важећи само ако М. и његова породица буду запослени у новонасталом предузећу, те ако М. добије проценат у структури власништва.

Свједок тужилаштва А. А., представник “А. Банке”, правни сљедник тадашње “Ф. Банке”, на главном претресу је поставила имовниско-правни захтјев у висини од 321.341,63 КМ. Наводи да је у вези наведеног дуга, чији су основ четири дата кредита предузећу “Ј. П.”, вођен судски поступак и да је извршни поступак под бројем ..., вођен против “Ј. П.” д.о.о. Л., као и против оптуженог М. Њ. који је за спорни дуг био солидарни јемац као физичко лице, обустављен, јер банка није могла наплатити потраживања. У погледу кажњавања оптуженог овај свједок је рекао да одлуку о томе препушта суду.

Свједок предложен од стране одбране, М. С., дипломирани инжињер технологије, пред судом је на главном претресу изјавио да оптуженог М. Њ. познаје од 2006. године када је почела њихова међусобна пословна сарадња. Оптужени Њ. га је замолио да присуствује састанку са представницима фонда из разлога што је познавао њемачки језик, те је свједок на то и пристао. Свједок даље наводи да је састанак одржан јер је фирма била у банкарским дуговима, а из фонда су хтјели да изврше докапитализацију са милион КМ. И. К. је такође била присутна састанку и свједок тврди да му није било јасно зашто она тврди да ће Пореска управа заплијенити машине, односно да постоји одлука Зоре Видовић да се опрема заплијени. На ове тврдње И. К., према рјечима свједока, исти је рекао да постоји прво процедура за стечај. Даље свједок истиче да су и Х. и И. жељели да се што прије потпише споразум, а Х. је тврдио да је све договорио са Б.,власником Б. Банке. Свједок такође истиче да је рекао оптуженом М. да се противи потписивању споразума у случају да постоје хипотеке Б. банке и друге банке. Споразум је ипак постигнут и сачињен на енглеском језику. Даље свједок наводи да је оптужени Њ. тражио да услов споразума буде да се он запосли у новом предузећу, као и да добије удио у власништву новог предузећа, те да се постојеће обавезе предузећа санирају. Сутрадан, када је чуо да су машине изнесене, назвао је М. и рекао му да је преварен, те додаје да је рекао М. да не дозволи извлачење опреме прије него што се договоре. 

 Оптужени М. Њ. саслушан на влстити приједлог пред судом у својству свједока, на главном претресу изјавио је да је 08.01.2013. године организован састанак коме су присутвовали М. С., Х., Т., И. К., М. Ш. и њен син. Тема састанка је била уступање власништва над предузећем и докапитализација. Према ријечима Њ., након што су представници из Холандије и И. К. на састанку упознати да је актива предузећа 2 милиона, а пасива милион, да предузеће има 33 запослена радника, и да се имовина предузећа налази под хипотеком, рекли су му да су они пренос власништва договорили са А. Л., М. Д. и П. Ђ.. На састанку је договорено да се сутрадан одржи други састанак у предузећу “Ј. П.” , то је било 09.01.2013. године и том састанку је присуствовао и С. М. који је изнио све обавезе “Ј. П.”. На том састанку истиче да им је рекао рекао да је спреман да им препусти опрему, али под условом да он настави радити у новој фирми и да у истој запосли своју фамилију. Тај дан у 21:00 х је позван у мотел да му презентују уговор и том састанку је присуствовала преводилац С. Р. јер је уговор сачињен на енглеском језику, а како није учествовао приликом сачињавања уговора, изнио је своје примједбе и захтјевао да добије примјер уговора на нашем језику. Даље наводи да су 10.01.2013. године отишли код нотара Марије Марковић да потпишу уговор али да уговор није потписан јер Х. и Т. нису имали пуномоћ, те је потписивање уговора на приједлог И. К. извршено код нотара Маре Родић која је извршила само овјеру потписа а не и саџаја, јер је садржај остао на енглеском језику из разлога што према ријечима оптуженог нису стигли превести уговор. Дан након потписивања уговора И. К. му је јавила да је опрема изнесена, а према његовим ријечима он је рекао “нека је носе јер ја више нисам власник те орпеме”. Опрема је била смјештена код Ирене у њеном објекту гдје су и отворили нову фирму у којој је директор била М. Ш.. У вези тачке 2 оптужнице, оптужени тврди да није користио право на добит јер се надао да ће добити нови кредит у износу од 330.000,00 Еура, што му је према његовом свједочењу обећано у Б. банци. Одговарајући на питање судије шта је подузео као директор фирме обзиром да је потписао уговор у коме тврди није знао шта је писало, оптужени одговара да је поднио кривичну пријаву Окружном јавном тужилаштву, те да је добио обавијест у форми наредбе о неспровођењу истраге. На питање тужиоца да ли је упозорен од стране књиговође да се готов новац подигнут са благајне мора правдати, оптужени је рекао да га С. М. није ништа упозоравао, а да је новац са благајне трошио на градњу објекта и на набавку сировина. Даље оптужени наводи да је вјерујући И. К. испао наиван, јер су му узели опрему, а оставили дуг, а И. је рекла да је све обухваћено уговором, те наводи да није могао тражити поништење спорног уговора, на основу коğа ус ствари изнесене из фирме,  јер је остао без новца. Од 33 запослена радника колико их је тада радило у предузећу “Ј. П.”, 7-8 их је прешло радити у нову фирму, неки су отишли на биро, неки у пензију, а 2-3 их је завршило на улици. Објекат фирме је узела Б. банка, а фирма “Ј. П.” не ради од 2013. године, али никад није проведне стечајни поступак.

Суд је у цијелости прихватио исказе саслушаних свједока и вјештака као истините и тачне јер су исти међусобно повезани и сагласни у погледу одлучних чињеница, а прије свега у погледу пословних и уговорних односа са оптуженим, у погледу улоге оптуженог и његових овласти, те утвђене имовинске штете оштећених, а нити један од исказа у погледу кључних чињеница из оптужнице  у себи не садржи протурјечности, контрадикторности или нелогичности  које би те исказе довеле у питање, а такође искази саслушаних свједока су потврђени материјалним доказима изведеним од стране тужиоца. Посебно свједоци – Т. М. А. Т. и И. К., као и вјештак Д.Р., на врло детаљан, увјерљив и искрен начин износе чињенице везано за спорне догађаје због чега су њихови искази у цјелости прихваћени као тачни и кориштени су код утврђивања чињеничног стања. Закључак суда је да презентовани материјални докази  у потпуносит доказују све на воде из оптужнице, с тим што суд ови материјални докази још додатно потврђени исказима  саслушаних свједока. Оптужени негира кривњу за извршена кривична дјела, али пти томе не негира да је извршио радње које су му оптужницом стављене на терет, с тим што закључење спорног уговора приписује наводно томе да је преварен, те да је уговор био на страном језику, а ли да он није знао његову садржину. Одбрана оптуженог која наводи да није имао намјеру да превари оштећене банке које суи мале заложно правон на имовини-машинама фирме, имајући у виду проведене  доказе уз чињеницу да је оптужни у вирјеме закључења свих ових уговора био директор фирме и једино лице овлашћено за заступање и представљање предузећа, није могла бити прихваћена јер апсолутно нема упориште нити у једном проведеном доказу, те је оцјењено да је у питању паушална тврдња срачуната на избјегавање или умањење власитите кривичне одговорности.

                Члан 295. Закона о Кривичном поступку Републике Српске прописује да суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу. Након свестране, детаљне и савјесне оцјене свих изведених доказа, како појединачно, тако и у ниховој међусобној узајамној вези, суд је дошао до закључка да изведени докази, као и резултати комплетног доказног поступка дају суду поуздан основ за закључак да оптужену огласи кривим за оба кривична дјела за која се терети овом пресудом. Проведеним доказима на главном претресу недвојбено је утврђено да је оптужени извршио све радње чињенично описане у оптужници, односно у изреци ове пресуде и да је на овај начин доказано да је оптужени починио кривична дјела за које је оглашен кривим уз напомену да својим изјавама у току поступка оптужени фактично не спори наводе из оптужнице, али једино пориче своју одговорност у погледу  намјере на превару, а такође не пориче да је узимао новац из благајне, али тврди да је исти користио у сврху бољег пословања фирме.

                У току поступка на основу изјава свједока и предочених доказа недвојбено је утврђено да је оптужени М. Њ. као директор привредног друштва “Ј.П.” д.о.о Л. подигао кредит код “Д. Т. О. Ф.” у укупном износу од 230.745,00 Еура , како би покренуо привредно друштво које ће искључиво запошљавати лица са инвалидитетом. Неспорно је да је оптужени Њ. био у обавези да упише заложно право над машинама и опремом коју је купио од наведеног кредита, али то није учинио. Када је привредно друштво постало неспособно за плаћање својих обавеза према повјериоцима оптужени Њ. је конституисао заложно право над машинама које је претходно купио од кредита добијеног од “Д. Т. О. Ф.”, и то у корист повјериоца „Б. банке“ а.д. Б., ради обезбјеђења потраживања по уговору о кредиту број …. од 25.03.2009. године и припадајућа 3 анекса истог уговора, у износу од 492.281,36 КМ. Заложно право над покретним стварима оптужени је конституисао и у корист Ф. банке д.д. Сарајево, чији је правни сљедбеник А. банка д.д. С., ради обезбјеђења уговора о овердрафт кредиту од 08.12.2009. године на износ од 100.000,00 КМ, на основу уговора о заложном праву на покретним стварима број 44998/09-1 од 08.12.2009. године. Дакле, у само 9 мјесеци оптужени је конституисао два заложна права код различитих повјерилаца над истим покретним стварима. Иако је знао да дуговања из наведена два кредита не може измирити јер је предузеће постало неликвидно, оптужени је да би избјегао тужбу ради неизмиривања обавеза из кредита, кроз медијацију потписао споразум са од “Д. Т. О. Ф.”по коме према истом признаје дуг од 230.745,00 Еура и на основу тог дуга покретне ствари предузећа “Ј. П.”, односно машине и опрему за израду “П.” амбалаже, преноси  у власништво кредитора који је наведене покретне ствари унио у оснивачки акт новооснованог предузећа “Х.П.” при чему зна да је потписао уговоре којим је стављено заложно право банака на  машинама И опреми. Све своје тврдње да је он преварен, оптужени није доказао ничим, осим што је тврдио да није знао шта пише у тексту споразума, иако акценат преваре,  и он, и свједок С. Р. стављају на чињеницу да је као услов важења споразума о преносу власништва над покретним стварима оптужени условио запошљавањем своје фамилије и себе лично у новонастало предузеће, као и удио у структури власништва истог. Чињеница да је и сам оптужени пред судом изјавио да је И. К.,  а након што му је јавила да машине и опрему износе из његове фабрике, рекао: “Нека је носе јер ја више нисам власник те опреме”, суду даје могућност да несумњиво изведе само један закључак, а то је да је оптужени и те како био свјестан да је потписаним споразумом пренио у власништво покретне ствари кредитору “Д. Т. О. Ф.”. Такође, да је оптужени заиста и био преварен, имао је могућност да поднесе захтјев за поништење споразума, али то није учинио, а за суд нарочито нису увјерљиве тврдње оптуженог да није имао новца да тражи поништење споразума. Не само да је био свјестан какве ће правне посљедице по имаоце заложног права потписивање споразума произвести, него је и активно учествовао у стварању лажне слике на начин да је тврдио да машине и опрема нису оптерећене правима трећих. Наиме, према ријечима свједока И. К., З. З., М. Ш., Т. М. А. Т., М. Ш., као и осталих материјалних доказа, могуће је  са сигурношћу закључити да је оптужени свјесно  дозволио изношење опреме у трећу фирму при чему је тврдио да над покретним стварима не постоји залога, а знао је да је та имовина заложена. Сви наведени свједоци децидно тврде да је оптужени приликом потписивања споразума рекао да не постоји заложно право над покретним стварима. И свједок одбране Мо. С. пред судом је такође изјавио да је оптуженом М. приликом потписивања споразума рекао да се он лично противи потписивању споразума у случају да постоје заложна права Б. банке и друге банке јер он као директор зан шта представља заложно право.  Уз све наведено, а имајући у виду и чињеницу да је већина запослених лица од 33 запослених, а ради се о лицима  с инвалидитетом, оваквим поступањем оптуженог остало без посла  и могућности да привређују за властиту егзистенцију, све ово није био довољан разлог за оптуженог да ипак дозволи изношење опреме, а да само неколико запослених    лица са инвалидитетом  настави радити у новооснованом предузећу “Х.П.”,   за суд јасно говори о бескрупулозности оптуженог који тражећи само власитити интерес у обаћају да ће бити запослен у новонасталој фирми, бескрупулозно и безобзирно дозвољава изношење опреме знајући да на тај начин осујећује банке у наплати својих потраживања по основу кредита и  истовремено дозвољавајући да фирма престане  са радом,  јасно говори о преварној   намјери оптужног. Уз све ово мора се имати у виду изнимно висока вриједност отуђене имовине која је процјењена на 793,000,00 КМ, као и чињеница да је с овом опремом друго предузеће наставило рентабилоно пословање уз постизање профита, те да и данас послује .

                Када је у питању кривично дјело из тачке 2) оптужнице, злоупотреба овлашћења у привреди, суд апсолутно поклања вјеру вјештаку економске струке Д. Р. и његовом налазу и мишљењу из кога произилази да је Пореска управа Републике Српске на правилан начин извршила обрачун припадајућих пореза и доприноса за предузеће “Ј. П.” д.о.о., односно да оптужени јесте оштетио буџет на начин и у обиму како га је Окружно јавно тужилаштво оптужило. Дакле, поменутим вјештачењем је утврђено да је предузеће “Ј.П.” на дан 10.01.2013. године имало неплаћених пореских обавеза у износу од 300.625,43 КМ, те да пословање предузећа преко благајне у периоду од 01.01.2011. године до 31.01.2013. године није било у складу са прописима који регулишу такву врсту пословања из разлога што је новац са благајне у износу од 76.585,58 КМ оптужени М. Њ. подизао за личне потребе, а за своје тврдње да је новац са благајне подизао да би одржао предузеће ликвидним, односно да је дио подигнутог новца трошио на плаћање сировина добављачима, а дио на градњу објекта, оптужени није суду у току поступка приложио ниједан материјални доказ који би оправдао његове тврдње. Уз све наведено свједок С. М., тадашњи књиговођа оптуженог Њ., супротно тврдњама оптуженог, који га је такође предложио и као свједока одбране, а који негира да је упозорен од стране свога књиговође М., у свом свједочењу пред судом тврди да је оптуженог Њ. и прије контроле упозоровао да се готов новац може правдати само фактурама, не и отпремницама које не представљају документ, те да до краја године стање у благајни мора бити сравњено, односно да се новац који није правдан кроз фактуре мора вратити у благајну. Дакле, у овавкој ситуацији суду преостаје само могућност да закључи да је оптужени подигао новац са благајне да би га користио у личне сврхе јер нема доказа који би потврдили произвољен тврдње оптуженог.

  Оптужени је у вријеме извршења дјела био урачунљив, а у току проведеног поступка суд није нашао нити једну чињеницу нити околност која би довела у питање или у сумњу могућност оптуженог да схвати значај свог дјела и да управља својим поступцима у вријеме извршења дјела. Проведеним доказима је утврђено да је оптужени свјесно пренио право власништва повјериоцу над наведеним покретним стварима, иако је исте покретне ствари претходно већ заложио код двије различите банке како би добио кредит, дакле свјестан је био да ће на тај начин онемогућити заложне повјериоце, двије банке, да своја потраживања наплате запљеном и продајом заложених покретних ствари. Суд је такође утврдио да оптуженом као дугогодишњем директору није могло бити непознато да је начин на који је подизао готов новац са благајне у противности са више закона, па и кривичним законом, а нарочито имајући у виду чињеницу да је био упозораван од стране свог књиговође о противправности начина на који подиже новац са благајне и троши исти.

  Утврдјујући питање виности оптуженог као субјективног односа према извршеном кривичном дјелу, суд налази да је оптужени приликом извршења оба дјела поступио с директним умишљајем, у потпуности је био свјестан својих поступака и хтио је извршење оба дјела, иако је знао да су ове радње забрањене и представљају извршење кривичног дјела, на шта посебно указује околност да је оптужени упозорен да не потписује споразум о преносу власништва над покретним стварима у случају да су покретне ствари већ заложене, а он је супротно наведеном доводећи у заблуду повјериоца  потписао споразум о преносу власништва, као и да је упозораван да не подиже новац са благајне и располаже истим на начин како је то радио. Као дугогодишњи директор морао је бити свјестан сваке посљедице која ће настати његовим радњама, дакле био је свјестан да својим радњама ствара имовинску штету наведеним повјериоцима. За постојање овог кривичног дјела у субјективном смислу је потребно утврдити преварну намјеру  на страни оптуженог већ при закључењу и настанку споразума с оштећнима што је у току поступка и учињено. Имајући у виду све утврђене чињенице и околности закључак суда је да су у конкретном случају испуњена сва законска обиљежја бића предметних кривичних дјела, како у објективном, тако и у субјективном смислу због чега је оптуженог ваљало огласити кривим, а није било могуће прихватити одбрану оптуженог да није крив јер у том правцу суду није било презентованих доказа. Дакле, проведеним доказима у цјелости су ипуњена законска обиљежја бића код оба предметна кривична дјела која ус оптуженом стављена на терет.

                Приликом одлучивања о врсти и висини кривично- правне санкције оптуженом, суд је у смислу члана 37. Кривичног закона Републике Српске водио рачуна о свим околностима извршења предметних кривичних дјела, као и наступјелим посљедицама, а посебно о свим околностима  које утичу да казна буде мања или већа, имајући у виду сврху кажњавања, као и законски оквир предвиђених санкција за оба ова кривична дјела. Од олакшавајућих околности суд је на страни оптужног цјенио личне и породичне прилике, тј.чињеницу да је оптужени породичан човјек, да је старије животне доби старости 70 година, те да није раније осуђиван. Других олакшавајућих околности на страни оптуженог суд није нашао.

                Од отежавајућих околности код оптуженог суд суд има у виду његово држање и понашање након извршеног кривичног дјела, а посебно његово држање и понашање за вријеме вођења предметног кривичног поступка када, иако му је познато којима материјалним доказима располаже тужилаштво, ипак устрајава на тврдњи да није крив при чему зна да је потписао уговоре о заложном праву ипак сачињава уговор којим дозвољава изношење имовине из предузећа у ком је директор.  Знајући за све ово,  мора се истаћи базобзирност оптуженог који И у завршном обраћају суду устрајава при свом ставу да му је, како је то више пута поновио, савјест потпуно  чиста, те да није крив за почињена дјела. За  отежавајућу околност суд  узима и чињеницу да је оптужени занемарио околност да му је кредитна инвестиција одобрена искључиво из разлога да би се реализиовао програм запошљавања особа са инвалидитетом, дакле са аспекта хуманосит која је у понашању оптуженог потпуно изостала јер је општепозната  чињеница да се ради о најугроженија групацији друштва, да би се кроз судски поступак кроз свједочење више свједока, али и самог оптуженог, утврдило, да ни у једном тренутку оптужени није показао никакав сензибилитет или емпатију према лицима са инвалидитетом, као ни бригу шта ће бити са тим особама које су остале без посла, већ је потписивање споразума о преносу власништва искључиво условљавао стицањем личне користи, његовим личним, али и запосљенем цијеле фамилије у новоосновано предузеће при чему је свјесно својим поступцима   ставио повјериоце – банке (наведене у изреци ове пресуде) у неповољнији положај и на тај начин фактично осујетио у могућносит да наплате своја потраживања у значајним новчаним износима од више стотина хиљада КМ који ус наведени у изреци ове пресуде, те чињеницу да се против оптужног воде други кривични поступци због истоврсних кривичних дјела Све ове околности су опредјелиле суд да је једина оправдана и адекватна санкција у конкретном случају једино казна затвора.

                Напријед наведене околности суд је цијенио као довољне, узимајући у обзир конкретна   кривична дјела,  као и посљедице дјела, при чему је суд имао у виду законски оквир предвиђених казни за оба кривична дјела, па му је суд за кривично дјело из тачке 1) оптужнице којим је прописана казна затвора у трајању од једне до осам година изрекао казну затвора у трајању од 1 године и 3 мјесеца, док је за кривично дјело из тачке 2) оптужнице којим је прописана казна затвора у трајању од једне до десет година оптуженом изрекао казну затвора у трајању од 2 године и 3 мјесеца,   те је уз примјену одредби члана 42. став 2. тачка 2. Кривичног закона Републике Српске оптуженом изрекао јединствену казну затвора у трајању од 3 године. Суд сматра да је утврђена казна адекватна тежини почињеног кривичног дјела, као и личности окривљене, као И наступјелим посљедицама, те да ће се у потпуности постићи сврха кажњавања, како са аспекта генералне, тако и са аспекта специјалне превенције.

                На основу члана 99 став 1  Закона о кривичном поступку Републике Српске оптужени се обавезује да плати трошкове кривичног поступка у укупом износу од 961,60 КМ од чега износ од 691,60 КМ се односи на трошкове вјештачења у истрази, износ од 70,00 КМ на трошак преводиоца, те износ од 200,00 КМ представља паушални износ кривичног поступка поступка, а који укупан износ је дужан платитиу року од 30 дана по правоснажности пресуде уз пријетњу принудне наплате.

                На основу члана 108 став 3 Закона о кривичном поступку Републике Српске оштећени „Б. банка“ а.д. Б.- у стечају, А. банка д.д. С. (као правни сљедник „Фима банке“ д.д. Срајево) и П. У. Р. С.,  се упућују да свој имовинскоправни захтјев могу остварити у парничном поступку јер је оцјењено да материјали и документација у спису суду не дају довољно основа за пресуђење и по овом основу.

                Због свега напријед наведеног одлучено је као у изреци ове пресуде.

    ЗАПИСНИЧАР                                                                                 СУДИЈА

МАЈА СЛАВНИЋ                                           маг. иур.  РАДМИЛА МЕДАКОВИЋ

ПРАВНА ПОУКА:

Против ове пресуде дозвољена је жалба Окружном суду Бања Лука.Жалба се подноси  путем овог суда у року од 15 дана од дана пријама пресуде.